Eksperimenti u blogovanju| Literatura| Život

ŽUTA OSA (5/24)

horheakimov RSS / 07.03.2024. u 23:02

Čim je sasuo rakiju u grlo Milan se osetio bolje. Pogledao je u Petra, on je izgledao isto, nit sreće nit pameti. Gledao je u praznu čašu kao da će u njoj otkriti tajnu vasione a onda je prdnuo. Milan je otvorio vrata da smrad izađe na uzani zajednički prostor. Bacio je pogled desno niz hodnik i video neko komešanje u komšiluku, nekoliko vrata dalje, tamo gde je živeo Vidoje. Kod ulaza je stajala grupa ljudi. Izgledalo je kao red ispred toaleta od jutros, ali nedisciplinovan, što je retkost, samo sad nije bilo ispred toaleta i jutro je već prošlo, svi koji su imali nekog posla, mada takvih je bilo vrlo malo, bili su na svojim radnim mestima. Jedan komšija je već bio obučen kao za sahranu i plakao je. Radio je zamukao. Osećala se nekakva teskoba, samim prilaskom mestu čak i bez saznanja šta se dogodilo.

 

 

            - Šta se dogodilo? – upita Milan prvog ispred sebe.

            - Umro je Balta – odgovori pre upitanog Petar koji se nečujno došunjao Milanu s leđa.

            - Je li to onaj Balta?

            - Upravo taj – ubaci se malopre pitani, koji je jedva dočekao da progovori – on je još osamdesetih godina prošlog veka osmislio Baltić Vodku*…

            - … i usrećio mnoge generacije, znamo, čitamo novine – doskoči Petar sa začelja.

            - Kada se to desilo? – upita Milan.

            - Sinoć – odgovori komšija – kod Vidoja se doseljava neko sa liste čekanja.

            - Zato je jutros izgledao kao da će nekoga da zakolje – osvrnu se Petar.

            - Hteo je da dovede svog brata ali mislim da je premalo tutnuo poslovođi za razmeštaj.

            - I sad pizdi.

            Milan se seti da je ostao bez cigareta. Odluči da izađe iz gužve, sad kad je pohvatao dovoljno detalja da može da učestvuje u konverzaciji na temu. Okrene se prema Petru, koji je sa sobom nosio neke požutele novine, kojima je sigurno istekao rok, pre koju deceniju.

            - Šta kažu novine? – sa podsmehom ga upita Milan, bez iskrenog interesovanja za odgovor.

            - Tako je u subotu 25. juna pala prva klapa drugog igranog filma Gorana Paskaljevića – čita mu Petar naglas dok on odlazi desno niz hodnik – Pas koji je voleo vozove…

            - Čekaj – reče Milan, dok se udaljavao i od Petra i od mesta smrti – čekaj, stani, čitaćeš mi kad se vratim. Idem da probam da pronađem nekog da se trampim za nekoliko cigareta.

 

            Levo od njih, sigurno dvoje troje poluautomatskih vrata dalje, u jeftinom restoranu zajedničke ishrane, Hakala pokušava da prizove svesti Milana, koji je jutros kada je izašao iz svog kupea otišao levo, prema kraju voza, i na tankoj je granici, ili će uspeti ili će ga ovaj išamarati pre nego mu otkrije tajnu, za koju očekuje kontra uslugu, brzi prijem kod doktora Šapića, zbog problema sa prostatom.

            - Šta stani? Ne stojimo. Da li osećaš da se krećemo ili si toliko otupeo?

            - Krećemo se, jebote! – uskliknu Isak Milan Njutn kao da ga je jabuka sa grane strefila u glavu.

            - Seti se kako si se našao ovde? – upita ga Hakala.

            - Nemam pojma, skrenuo sam levo, pa levo kroz međuprostor, gde su bili šibicari…

            - Ne danas, inače?

            - Ne sećam se.

            - Dobro, skoncentriši se. Šta čuješ?

            - Uobičajenu restoransku buku.

            - Vidi ga, opet on. Restoransku buku, ali mimo toga, izoluj ambijentalne zvukove, skoncentriši se na one koji dolaze iz poda.

            - Metal o metal – nesvesno ispali Milan – ritmično kloparanje, metala o metal – zvuk koji je i ranije s vremena na vreme konstatovao ali ga je uvek pripisivao prvom stadijumu nekakve nervne bolesti od koje je njegov mozak, može biti, počinjao da pati usled nedostatka sunca ili vitamina, ili oba.

            - Sećaš li se šta se zbilo sa tobom?

            - Jedva – odgovori Milan – samo u opštim crtama. Kao da se ništa nije desilo i kao da se ništa ne dešava. Znam kako se zovem, znam da dođem do svog kreveta. Živim život ali kao da nisam živo biće. Ponekad se čudno osećam i ta osećanja me uvere da jesam živ ali ništa mi nema preterano smisla i onda za smislom i ne tragam.

            - Sve mi je to poznato – odgovori Hakala – mnogi putnici koji imaju kapacitet da se prizovu svesti isto tako odgovaraju. Velika većina uopšte ni ne kapira gde se nalazi. I da ti kažem, iskreno ih ni ne zanima. Čak i kada su svesni gde su, svejedno im je.

            - Znači i ja sam putnik?

            - Ajde sad opet, šta je Žuta osa?

            - Voz, jebote, sad mi se vrati, brzi voz koji ide kroz Srbiju, ili ono što je od nje ostalo, ofarban je žuto-crno, najbolje nijanse od žuto-plave i crno-crvene koalicije, NAJBOLJE OD NAJGORIH, sećam se te kampanje, ali kroz maglu – i dalje u rebusu, kao Val Kilmer kada je progledao, zaključi Milan.

 

*u realnosti svakodnevnog života setićemo se da postoji Baltic Vodka, ali je pitanje da li takva realnost zaista postoji

 



Komentari (3)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

Черевићан Черевићан 01:50 08.03.2024

ај' па живели

или....Čim je sasuo rakiju u grlo osetio se bolje

ракијица знано....пеглајз...је за живце
гле друштва у глави..никад..ниси сам,
проблема јокје реше се............у трену
за бољи медикамент искрено не знам

horheakimov horheakimov 22:33 11.03.2024

Re: ај' па живели

Ne zna ni Dr Šapić...
solo solo 09:06 09.03.2024

!

Arhiva