Eksperimenti u blogovanju| Literatura| Život

SIDRO SAM VEZANO LANCEM, SPREMAN SAMO DA POTONEM

horheakimov RSS / 13.06.2023. u 21:23

Poslednji pogled koji sam uputio ka kopnu (prividu kopna?) oteo mi se kada je brod P.E.H. Neus bio porinut. Pamtim lobanju koja je razbijena, umesto šampanjca, o krmu i krv koja je naokolo prskala tako nedostojanstveno. Pamtim trup bez glave koji su samo bacili za nama dole na balvane, skoro tri sprata niže.

            Od tada pamtim samo prokletu vodu.

 

 

 

Pamtim mrak potpalublja u kome robovi neprekidno okreću vesla kako bi P.E.H. Neus plovio, gde već. Olovne kocke vezane su za njihove noge, atrofirale i otekle od stalnog sedenja. Onaj koji ih bičuje šeta između njih i mogli bi vrat da mu slome kao pileću kosku, uzmu ključeve i otključaju svoje bukagije. Ali ne samo da ne bi imali gde s broda, nego ne bi mogli ni da prohodaju. Nad njima su, pak, snažni torzoi koji štite još snažnija leđa, međusobno spojeni brdovitim ramenima. Iz tih reljefa mišića štrčale su granitne ruke, čije su široke kandže od šaka, na krajevima čvrsto držale vesla. Na nekima su urezi u drvetu debljine i dubine prsta, iako su krajevi vesla bili na početku glatki i valjkasti.

Prokleti brod robova.

Pamtim nedovoljno česta penjanja na palubu. Izlaske na vetar koji puni crno jedro, kako bi brod P.E.H. Neus plovio, gde već. Pamtim bele noći, bele kao oči čoveka na jarbolu koji je dovikivao put. Pamtim modra mutna jutra kao oči kapetana koji je voleo da maše s pramca prema nepreglednoj vodi. Svi koji su ukrcani na ovaj brod, a ima nas svakojakih, od gubitnika do beskućnika, varalica i onih s dva lica, uplašenih i onih kojih su se svi plašili, bilo ko od nas je mogao u tom trenutku kapetanovog delirijuma da ga pita, kuda? Međutim, niko zapravo nije želeo da zna istinu, ako je ona uopšte postojala. Istina je svakako precenjena.

Svako će radije progutati besmisao.

Ili prokletu tišinu.

Tišine nikada nije oskudevalo. Uvek je najtiše kada su svi budni, kada ćute i rade. Noćima su se mogli čuti košmarni krici, vapaji za zemljom pod nogama, bolni uzdasi svakodnevnog lomljenja kičme. Samo da bi brod P.E.H. Neus nastavio da plovi, gde već.

Prokleto nigde.

Pamtim da sam jednom na palubi, kada sam se popeo samo da udahnem svež vazduh, sreo svoje roditelje skršene i pokisle. Za trenutak sam se iznenadio što su tu, ali sam brzo shvatio. Mrtvi su.

Otac je plakao i sasvim tiho jecao a majka je gotovo nečujno čupala ono malo kose što joj s glave još uvek nije otpalo. Udarala bi se pesnicama preko svojih slabo pokrivenih grudi. Mogao sam nazreti da je na mestu gde je lučila mleko puštala krv, nesvesna promene. Tupi udarci u sternum odzvanjali su kroz prazan grudni koš. Eho se s broda P.E.H. Neus prostirao ka pučini.

Nepreglednoj prokletoj vodenoj pustinji.

Pamtim dalje jedan jedini san (ili je to samo privid sna dok sanjam svoju javu) koji mi se ponekad vraćao i popunjavao mesta praznih misli. Kao po pravilu u sledećih nekoliko dana bila bi oluja ili bi neko umro. Samo bi preko ograde broda P.E.H. Neus prevrnuli njegovu trupinu.

Prokleti san posetilac.

U snu sam usamljen i obnevideo bez doma i bez igde ikog svog. Nikakvu lekciju nisam naučio iz svog iskustva. Ruke su mi privezane malim lancem za veliki lanac sidra broda P.E.H. Neus.

Prokleto sidro, vezano lancem, ume samo da potone.

Tako nepokretnom mi se vraćaju pokretne slike sopstvene protraćene prošlosti, kao kroz maglu, ne ovu morsku, nagrizajuću i gustu, kao kiselina, nego planinsku, oporavljajuću. Preslagivao sam kamen s kamena, nad srušenim domom, kada su dvojica ljudi iz P.E.H.-a naišli tuda. Neprimetno, kao kada magla nestane, uvili su me u iskušenje držanja biča, nad nekolicinom, kaznili trulim idealima i smrvili nerealnom slikom o tome kako moj život može izgledati na brodu robova. Prodali su mi iluziju mog života posle broda P.E.H. Neus.

Iluzija prokletog života.

Kad-kad se davim na otvorenom samo gledajući u vodu, tada mi pluća vape za vazduhom, zagrcnem se a voda mi izađe na oči. Nesvestan okoline osećam da ne zaslužujem da budem ovde, pa za ime sveta, niko ne zaslužuje da bude ovde, ali sada izgleda da nikada neću otići odavde. Ostariću na brodu P.E.H. Neus, zaboraviću ko sam, da sam ikada bio neko drugi. Ili nešto drugo? Zaboraviću i ovaj san, jednini svetionik koji povremeno obasja prostor i vreme negde iza broda. Biću zaboravljen. P.E.H. može da uloži neki svoj ogromni novi (Neus) brod u tu opkladu. Moj život su već dobili, tako da bi ta igra bila samo prestiža radi. Prestiž nije ni suncobran ni hlad, na žalost.

Prokleto Sunce prži nekada bez i malo milosti.

Leđa me bole kada hoću da se sagnem jer teret koji uvek nosim je glava. I sve što nosim u njoj na kraju žgoljave kičme. Iako me leđa probadaju, fantomski bol koji osećam u lobanji, meri se širinom noževa koji mi se urezuju u istu svakodnevno, podlo, bez najave. Lobanja mi prokrvari između očiju, kao kod onog nesrećnika koji je pao kao prva žrtva da bi se brod P.E.H. Neus otisnuo, gde već.

Znam da su neki brodovi već završili na kraju sveta, u paklu. Neki su završili u staklu, vitrine ili boce, puštene niz reku preostalog vremena postojanja. Isto tako znam da će brod P.E.H. Neus završiti u viru otpušene kade manji od sprane prljavštine koja sa svom beskonačnom vodom odlazi u kanalizaciju.

Znam, ali ne mogu da prokleto upamtim.

Tagovi



Komentari (5)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

Spiridon Spiridon 22:31 13.06.2023

Jako

Baš jako. Bravo.
horheakimov horheakimov 18:18 17.06.2023

Re: Jako

Hvala ti.
Черевићан Черевићан 00:15 14.06.2023

јебовод

jeр..... gledajući u vodu pluća mi vape za vazduhom

воде се (уопштено) бојим као грома
у њој наслућујем....... опасност живу,
избегавам је и за................. хигијену
нити је пијем .........него само пиииву

мис'им .....Зајечарску
angie01 angie01 14:48 14.06.2023

plivaj/hodaj

prema svetlu!

angie01 angie01 23:45 14.06.2023

Re: plivaj/hodaj

Arhiva